May this be the next book in your collection?

image

Many of you are in love with photography and arts. Also quite many people have shown appreciation of my photographic work in past years. That is flattering and also encouraged me to take the step further.

Currently I’m finishing my first book of photographs, a certain showcase of what I’ve been doing over the past 13 years.

Printing the photo book nowdays is relatively easy and cheap, but printing the “serious”, high quality monograph of black and white photographs still isn’t. Unfortunately, the potential sponsors are scarce and that’s why I decided to try to raise funds through so-called crowfunding platform.

It’s easy – even if you weren’t considering buying my book, you can contribute by pledging symbolic ammount.

But If you were to buy my book, contribute and make it happen. By contributing 25 €, which will be the price of the book, you are simply pre-ordering your copy! Contribute more and get book and BW silver gelatine print by me!

Thanks,

Kresimir

Below is the link to the campaign

https://www.indiegogo.com/projects/spectator-book-of-photographs-by-kresimir-kopcic–2/x/7504517#/story

Behind the photo

Tags

, ,

baby

Berlin, winter of 2013. First time ever in the city, lots of expectations from the five days trip.

And then on the very first, crisp night we went out for a walk and stood at Rosa Luxemburg platz, staring aimlessly at Volksbühne, thinking probably only about where to sit for a dinner and beer. Behind my back was the building of the Babylon cinema, with an inviting neon letters. For quite some time I couldn’t care less about it, then my wife pointed towards the building and man setting the sign of the cinema’s programme.

Well, the rest was easy. That is by far the best capture I did that time in Berlin.

Leica M7 on Kodak Tri-X

Behind the photo

Tags

,

Lines

The “Piano” or “The lines” I photographed in 2008, while visiting a museum near Helsinki. The instrument was placed at that particular place only temporary, as I’ve found during one later visit. Close to the transparent wall, lit from outside, the piano had made a perfect, minimalistic scene, inviting to be captured. What I did.

One of the best things about photography is that good motif is found everywhere. I believe the “Piano” is one of those rare perfect photographs, a tender photographic kiss that one remembers and cherishes forever.

The photograph was awarded with FIAP gold medal at Malmö International Exhibition of Photographic Art 2008.

Shot on Agfa APX 400 film.

Prijevod razgovora s Janom Saudekom

Prije nekoliko godina preveo sam razgovor s češkim fotografom Janom Saudekom, objavljen u slovačkom dnevnom listu SME. Izložba Jana Saudeka bit će otvorena u četvrtak 16. svibnja 2013., u 19:30 u Gliptoteci HAZU u Zagrebu. Do tada, čitajte.

jan-saudek-2012-11-13-001-786x950

Zašto ste uopće počeli fotografirati? Vaš otac bio je bankovni službenik.

Prije svega, imao sam sreću naučiti zanat. Uz to, bio sam pod snažnim utjecajem crno-bijelog časopisa Life. Imao sam dojam da su u njemu fotografije kakve bih mogao napraviti i sam. Nisam pretpostavljao da su te fotografije radili najbolji svjetski fotografi. Bile su birane između milijuna fotografija tisuća autora. A meni je to izgledalo tek kao nekakva zbirka fotografija.

Osim toga, shvatio sam još nešto – fotografiranje je jedina stvar koja mi donosi novac.

Može li se naučiti fotografirati ili to čovjek nosi u sebi?

Da biste došli na vrh, potrebne su vam tri stvari, sastojka – nadarenost, upornost i sreća. Ako imate samo nadarenost i sreću, ništa od toga. Ako imate nadarenost i upornost, također ništa. Ja sam imao sve troje. No, i dalje mislim da nisam nadaren. Ali sam uporan.

Vaše fotografije su prepoznatljive praktički bilo gdje, zahvaljujući tom slavnom prozoru i prljavom, pljesnivom zidu na Žižkovu (praška četvrt, op. prevoditelja). Kako ste odlučili koristiti ih?

Bio sam prisiljen, jer sam u tom podrumu živio sedam godina. Više ga nemam, ali sam u kući koju sam dao izgraditi za gospođicu Saru napravio njegovu repliku. Ali tamo ne odlazim, iako imam ideje kako nastaviti s tim zidom i prozorom.

Zašto prisiljeni?

Žena je našla ljubavnika i dovela ga u stan. Bio mi je odvratan, pa sam otišao živjeti u vlažan podrum. Nisam mogao biti u blizini čovjeka koji mi je fizički odvratan. Odvratan mi je i danas, a sada je ravnatelj Narodne galerije.

Odselili ste u podrum…

Nisam imao što seliti, samo bicikl. Budući sam u to doba išao rano ujutro raditi u tvornicu, fotografirati sam mogao samo navečer. Imao sam sreću, jer je iza zida curila voda, sve je počelo trunuti i tako je nastao taj slavni zid.

Koje svoje fotografije smatrate najboljima?

Prije deset godina napravio sam fotografiju djevojčice, cigančice iz Slovačke, koja ima opečenu desnu stranu tijela. Njezinu fotografiju smatram dostojnu svojeg divljenja. Izrazio sam na njoj divljenje i poštovanje prema toj djevojci i toj je moja najdraža fotografija.

Nisu li fotografije žena pred tim zidom previše monotematske?

Žena nikada nije monotematska, uvijek je drugačija.

Dakle, riječ je o atmosferi?

Taj mi zid dosta pomaže, ali ja ne fotografiram zid, nego portrete ljudi. Istina je da su ljudi u tih četrdeset godina na to navikli i da to traže. Kada bi Roy Orbison bio živ, svi bi i dalje tražili Pretty Woman.

Mora li portretist biti dobar psiholog?

Ja nemam problem ni s time da se ljudi, na primjer, svuku, ponekad bi mi bilo draže kad bi na sebi ostavili koma odjeće, jer je fotografirati čisti akt vrlo zahtjevno. Ali, morate modele iskreno obožavati, ne sputavati ih, a najvažnije imati ideju ili improvizirati. Onda razvijete film, izaberete najbolji kadar, uvećate i imate fotografiju.

Znači, otpadaka je mnogo, jedanaest od dvanaest fotografija?

Otpadaka je mnogo. Ali, to nikoga ne zanima. Morate pokazati rezultat. Vježbača nitko ne pita koliko je dugo vježbao stoj na jednoj ruci.

Koliko stoji takva fotografija?

Ja fotografije ne prodajem, čini to tvrtka saudek.com, a raspon cijena je, mislim, od 45 do 80 tisuća kruna. Ali, te su stvari neovisne o meni, ja nikada ne bih tražio toliko za komad upotrijebljenog papira. Fotografski papir ima cijenu sve dok ga ne eksponirate i ne razvijete.

Feministice vas ne vole.

Ne, ali jednom sam bio u Edinburghu, gdje su me napale zbog nečega što sam govorio na svom predavanju, a ujutro sam se probudio kraj jedne u svom hotelu. Bila je feministica. Žene obožavam, ali žena je žena, a muškarac muškarac.

Nije li čudno da studentima predaje čovjek koji za sebe tvrdi da se ne poštuje, koji više puta nije uspio kao suprug i otac?

Dogodila se jedna zanimljiva stvar – gledali smo fotografije, a ja sam ih komentirao. Svi ti mladi momci su me mrzili, a sve djevojke me gledale prijateljski. Nevjerojatno. Star sam i odvratan, ali sam ipak mužjak a to ostali kokoti ne vole. Gledao sam lica djevojaka, a jedna je došla za mnom i pitala mogu li je fotografirati. Ravnatelj škole mi je rekao kako u školi nikada – pa ni kada je gostovao redatelj Sverak (Kolja, op. prevoditelja) – nije bila takva gužva. To je ono što trebam – publiku i dokaz o uspjehu. Ne mogu tamo doći kao nekakav djed i reći: “mladi, bio je to dug put, a sada sam umoran, ovdje me boli…”. Moram ih zabavljati, a ne razočarati.

Razgovor: Zoran Đorđević

Z-cbZoran Đorđević diplomirao je kao prvi u klasi na Odsjeku za novinsku fotografiju Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu. Surađivao je s “Omladinske novinama”, “Mladinom”, “Feralom”, “Okom”, “Poletom”. Dobitnik je nagrada za fotografiju na prostorima bivše Jugoslavije, među njima i diplomu Anastas Jovanović, kao i nagrade na 80 međunarodnih i domaćih salona umjetničke fotografije. Ima zvanje majstor fotografije Foto saveza Srbije i titulu EFIAP (Excellence FIAP). Član je Umjetničkog saveta Foto-saveza Srbije.

Prve tvoje fotografije koje sam ikada vidio bile su one „punokrvne“ crno-bijele  iz maglom obavijene Varšave. Od tog vremena prošlo je mnogo, a sada te sve češće “viđam u boji”. Na čemu sada radiš? 

Boju je u moje fotografije doneo sticaj okolnosti. Snimao sam maglu u Maksimirskom parku. Motiva je bilo toliko da sam posle dva sata ostao bez filma. Dok sam razmišljao koliko ću vremena izgubiti dok odem do obližnjeg kodakovog dućana i šta će od te atmosfere ostati dok se vratim nazad, prijateljica mi je ponudila dva stara kolor filma kojima je rok istekao pre desetak godina, a koji su u njezinom automobilu proveli ne zna se koliko vremena. To je onaj poznati izazov – ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Ubacio sam ponuđeni kolor u aparat i sa njim snimio trkača i biciklistu.

U prvom trenutku mi se učinilo da će to biti neupotrebljivo, međutim, izraženo zrno i pomerene boje dale su rezultat drugačiji od svega što se danas viđa. Kasnije sam malo eksperimentisao pokušavajući da nađem materijal koji bi mogao dati sličan rezultat. Okrenuo sam se jeftinim kolor filmovima koji se još tu i tamo mogu naći u dućanima raznovrsne robe, gde ih skladište van frižidera. Takvim filmom snimljen je „Poslednji cirkus“.

Međutim, kolor filmom sam eksperimentisao pre nekoliko godina u sasvim drugom pravcu. Slučajno, testirajući ispravnost jednog aparata i objektiva, koristio sam kolor negativ, skenirao ga i konvertovao u crno belo. Bio sam iznenađen kada sam shvatio da sam dobio daleko više detalja nego da sam istu scenu, istim aparatom snimio na crno belom materijalu. Primenjujući iskustva iz tog eksperimenta nastale su fotografije: „Pasarela“, „Dorćol oktobar“, „Periferija“ …)

Rad na temama koje me privlače nikada se ne završava. Pre nego što izađem iz kuće razmislim o tome što ću snimati, o rezultatu koji želim dobiti, dodam u te kalkulacije očekivano svetlo i na osnovu toga biram opremu.

Kada izradim fotografije one idu na „test zaborava“. Moraju da odstoje bar nekoliko meseci pre nego što ih ponovo pogledam. Ako mi se i posle tog vremena učini da vrede, dobijaju svoje mesto u nekoj od kolekcija ili… zauvek nestaju.

Upravo sam završio rad na izložbi pod nazivom „Elba i galebovi“ koja će premijeru imati u Noći muzeja, 18. svibnja u Kragujevcu. Trenutno radim na rešenjima za plakat i katalog te izložbe. 

Jutro trkac

Vratimo se Varšavi, odnosno starijim radovima, ali i putovanjima. Imam dojam da si mnogo vremena proveo u srednjoj Europi, ima li taj dio svijeta neki poseban šarm?  

Na sever sam se trudio otići u kasnu jesen ili tokom zime. Nikako pre druge polovice listopada jer u to vreme pojavljuje se svetlo koje me fascinira. Spoj arhitekture, uređenog prostora, uređenog sistema, uz minimalan broj turista uglavnom su mi išli na ruku uklapajući se u motive koji su me interesirali.

Pre tri godine prvi put sam posetio Zagreb i ostao zatečen. U Tkalčićevoj sam prepoznao omiljene delove Praga, na Maksimiru sam video parkove Beča, Ilica ima svoj šarm, Gornji grad je mesto na kome mogu provesti ceo dan i svaku put kada tu dođem vidim nešto novo, a u zavisnoti od svetla jedan motiv sutradan izgleda potpuno drugačije…  Za razliku od drugih velikih gradova Zagreb je po meri čoveka, ni preterano veliki ni mali, opušteno ga možete prepešačiti snimajući. Sve to ne bi bilo tako efikasno da u svakom trenu oko mene nisu bile kolege, fotografi, koji su me upoznavali sa poviješću grada, kako starom tako i novom. Na koncu je moja poslednja velika izložba „Linije“ imala 30% fotografija nastalih u Zagrebu. Nekoliko mojih poznanika i rođaka koji su videli tu izložbu i čuli moje priče su tokom prošle godine po prvu put sa autoputa skrenuli u Zagreb, a jedna kolegica je odlučila vikend provesti u njemu. Vidim da sada i oni dele moje mišljenje o tom gradu.

Djetinjstvo Dolac Stepenice

Tvoje su ljudske priče meni ipak najdojmljiviji dio tvojeg opusa, poput reportaža iz tvornice, ustanove za mentalno oboljele… Siguran sam da je to ujedno i najteži dio posla. Što si naučio radeći takva snimanja? 

Da, te priče najviše volim, ali posle njih, emotivno, psihički umem biti potpuno iscrpljen i ne mogu dugo ništa snimati.

„Procedura“ snimanja je specifična. Ne možete s neba pasti među ljude snimajući oko sebe. Kamera je tu negde na ramenu da je ljudi koje želim snimati mogu videti. Uvek im kažem ko sam, što radim, što bih voleo snimati i najbitnije, nema žurbe, nema gledanja na sat.

Radnici u tvornicama su me lagano upoznavali. Ona u kojoj sam najčešće snimao imala je nekoliko kilometara dužine. Čitav mali grad od 30.000 ljudi. S kraja na kraj sam mogao cestom ili kroz hale. Naravno, put kroz halu je uvek interesantnji. Vidite gde ko radi, kako izgleda to mesto, kakvo je svetlo. Volim pričati sa radnicima, gledati što prave, kako to rade…bez namere da ih snimam. Ako me oni tokom prvog susreta  zamole da ih snimim, tada snimam. I obavezno im odnesem fotografiju, a ako ona negde bude objavljena tada im odnesem i te novine, časopis… Kada se ljudi naviknu na vas, na to da imate aparat, da snimate… rezultati su potpuno drugačiji. Oni su opušteniji, budu to što jesu… za to vreme vi upoznate njih i njihove životne priče što je važno u odabiru načina kako ćete snimati portret. Tada sve ide glatko. Aparat više nije barijera između vas i radnika. Doživljavaju ga kao alat koji ja koristim i tada ćaskamo dok svako radi baveći se svojim zanatom na svojoj liniji za proizvodnju.

Ali, ne može uvek tako. Nekada se nešto se desi u trenu i taj tren morate iskoristiti, ali čak i tada morate napraviti kontakt sa ljudima. Tu se držim saveta Alfreda Eisenstaedta: Napraviti „klik“ sa ljudima koje fotografišete jednako je važno koliko u pravom trenu napraviti klik kamerom. 

Sudbine Sudbine

Prošle godine, čini mi se, objavio si tekst o deset stvari koje trebaju izbjegavati ulični fotografi. Što si poručio i koji je bio povod?  

Iznenadilo me je kako brzo nestaje znanje. Razvoj digitalne tehnike približio je fotografiju svima. Sada je lako napraviti korektno eksponiran i oštar snimak. Grešku odmah vidite na ekranu i u sledećem pokušaju možete je ispraviti.

Međutim, većina fotografa nikad ne mrdne od tog korektno eksponiranog i oštrog snimka. Znanje o megapikselima, aktuelnostima iz sveta tehnike, unakrsnog upoređivanja delova opreme uglavnom je sve čime barataju, ali i to je ono što su negde, na nekom sajtu pročitali i zapamtili. Malo ili nimalo toga je zasnovano na vlastitom iskustvu, proučavanju, eksperimentiranju. Za takvo znanje je potrebno strpljenje i vreme, tako da danas imamo mnogo fotografa koji odlično poznaju opremu i satima vam mogu pričati o njoj, ali kada im zatražite fotografije nemaju vam što pokazati.

Stalno navodim primer vežbe sa prve godine Odseka za fotografiju Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. Vežba se sastojala iz dva dela. Prvi deo zadatka davao je neograničen broj filmova i neograničeno vreme sa zadatkom snimiti i profesoru doneti dve dobre fotografije. Posle predaje radova usledio je drugi deo vežbe. Profesor nas je zatvorio u učionicu u kojoj smo provodili najviše vremena slušajući teoriju, dobili smo dva sata, pravo na tri pokušaja (tri snimka) iz kojih smo morali doneti dve dobre fotografije. Preko 70% kandidata imalo je bolje fotografije nastale iz tri pokušaja. To govori da se u fotografiji mora razmišljati, pažljivo proučavati motiv, uzimati u obzir svetlo i sve tehničke karakteristike opreme kojom radimo pre nego što podignemo aparat u nameri da snimamo.

Danas me način na koji vlasnici digitalnih aparata koriste svoju opremu podseća na taj prvi deo vežbe, kada bez mnogo razmišljanja, neograničeni bilo čime, pritiskate okidač aparata. Ogroman broj snimaka autor i ne stigne dobro pogledati, a u toj masi malo je toga vrednog. Malo ko snimanju pristupa prethodno razmišljajući o kadru i rezultatu koji želi dobiti.

Sa tih desetak saveta pokušao sam sublimirati i preneti neko dugogodišnje iskustvo koje bi onima koji to žele moglo pomoći da neke stvari u svom radu promene i tako napreduju.

Pre dve godine poznanica me je zamolila da joj objasnim šta je to kompozicija. Bezuspešno od tada pokušavam naći knjigu o toj temi. Pokušao sam na Internetu. Pokušajte i vi. Neće vam biti lako. Ali, zato je mnogo fotografskih knjiga koje obećavaju instant znanje i promociju.

Drugom prilkom, jedan prijatelj, čije fotografije vrlo uspešno već nekoliko godina obilaze međunarodne izložbe pitao me je za savet. Rekao sam mu da pokuša promeniti ekspoziciju. „… ama svi mi govore o toj ekspoziciji, šta je to?“ Shvatio sam da je ovo kritičan trenutak i da tehnologija koliko je sa jedne strane prava blagodet, toliko sa druge strane nosi zaborav suštinskih stvari u fotografiji. 

Meni je u vlastitom fotografskom razvoju uvijek najvažnije bilo proučavati radove drugih fotografa, „razbijati njihov kod“ i na taj način učiti. Koji su tvoji uzori? Često si mi spominjao svoga omiljenog profesora Debeljkovića, što ti je on ostavio?    

Profesor Branibor Debeljković je veličina ispod koje je nekoliko praznih mesta pre nego što se stigne do sledećeg važnog imena. Studirao je farmaciju u Beču i Zagrebu, a u slobodno vreme se bavio fotografijom. Tridesetih godina prošlog veka, bio je član Foto-kluba Zagreb. Kasnije se našao među osnivačima Foto-kluba Beograd. Bio je profesor na Akademiji dramskih umentosti i kako je sam govorio, do kraja života mirođija u svim foto-dešavanjima.

Profesor Debeljković je odigrao ključnu ulogu u jednom trenutku koji je mogao biti poguban u mom razvoju. Imao sam laboratorijsku praksu u dnevnom listu „Politika“. Prvi dan, prvi sat moje prakse krenuo je naopako, a da toga nisam bio svestan. Čekao sam da laborant završi sa poslom i izađe iz mračne komore kako bih mogao ući i početi sa radom. Sećam se da je izneo fotografiju formata 18x24cm i stavio je u jedan pretinac. Pogledao sam i video da je puna prašine, ogrebotina, pomalo i flekava… okrenuo sam se i rekao šefu laboratorije – Dakle, ovde ostavljam fotografije koje nisu uspele. Pogledao me je i rekao: Ne tu ostavljamo fotografije koje idu u štampu.

–Neretuširane, flekave, ovakve fotografije ćete pustiti u štampu!!?

-Hodi sinko, pozvao me je rukom otvarajući novine. Ta fotografija ide na ovu stranu. Format je 6×4 cm. Kad je smanjimo uz raster u visokoj štampi to se neće videti. Ovi laboranti tačno znaju ispod koje granice ne mogu ići, sve iznad toga u ovom poslu je gubljenje vremena.

Ahaaaaaaa znači može i tako, pomislio sam.

Mesec dana kasnije profesor Debeljković me pozvao u kabinet. – Želeo bih nešto da vam pokažem…. Izvukao je iz ladice moje radove. Ovo su vaši radovi do pre mesec dana … a ovo je ono što radite poslednjih mesec dana …

Sve sam shvatio. Autor mora, mora i mora stalno i uvek davati maksimum od sebe. Onog trenutka kada napravi kompromis i napravi korak nazad uz rečenicu, – ma, može i ovako… to je početak padajuće spirale kojoj neće biti kraja. To je početak puta na kome se svakim korakom lakše i brže odlazi u ponor.

Od uzora Breson, danas Jozef Kudelka i Abas, a zahvaljujući Internetu i prijateljima danas otkrivam neke fantastične autore koje su mediji neopravdano zaobišli poput Finca Pentija Samalahtija. 

Iako u ovim razgovorima nastojim izbjeći tehniku, ipak me zanima kako to da si još uvijek vjeran filmu?  

Mene digitalna tehnika oduševljava. Ta kvaliteta, te boje, toliko detalja… nekada ste takvo što mogli dobiti sam velikoformatnim kamerama. Dugo sam i pažljivo pokušavao odabrati opremu koja bi odgovarala mojim potrebama. Međutim, jedan događaj me je naterao da počnem razmišljati na drugi način.

Američka Kongresna biblioteka, koja je i najveća kinoteka na svetu, pre više od deset godina počela je digitalizovati filmove za koje je procenjeno da imaju bitnu ulogu za Američku naciju. Spremili su ih na diskove sa zlatnom podlogom zalepivši na kutije nalepnicu na kojoj je pisalo – zauvek.

Nekoliko godina kasnije gotovo polovica tih diskova nije se mogla otvoriti. Nastala je panika. Nešto u šta smo verovali da je kvaliteta nove ere koja će čuvati informacije jako dugo bez ikakve promene, pokazala se kao velika greška. A siguran sam da diskovi za Kongresnu biblioteku nisu oni koje mi obično kupujemo u usputnom dućanu. Čemu se onda fotografi koji rade digitalno mogu nadati? Sav novac usmerava se u razvoj opreme za proizvodnju fotografije. Koliki je budžet namenjen za razvoj opreme i medija za arhiviranje? Ako ga i ima onda je minimalan. Kada ste čuli, pročitali da je napravljeno nešto što garantuje dugovečnost snimljenih fajlova?

Poslednja vest koju sam dobio pre tri godine pominjala je  proces redigitalizacije koji fotografiju iz digitalnog fajla prenosi na celuloid koji se do sada pokazao kao neprevaziđena sigurna podloga. Budući da su moje fotografije već na celuloidnoj podlozi, a moje studentski filmovi deluju kao da su danas razvijeni, odlučio sam da ništa ne menjam. Ono što smatram svojim ozbiljnim radom ili ozbiljnim pokušajem radim na filmu. Ostalo digitalno. Mada, desi se da me sudbina me ponekad navede na zanimljivu situaciju koja završi na kartici, a ne filmu. 

Kakvo je stanje fotografije u Srbiji danas? Ima li fotograf prostora za izlaganje, promociju, prodaju svojih radova?  

Svake godine od svibnja, galerije, a među njima ima vrlo ozbiljnih galerija i muzeja,  počinju raspisivati konkurse za narednu godinu. Ako imate kvalitetne radove možete konkurisati i s pravom se nadati da ćete dobiti poziv za izlaganje u istom prostoru kome izlažu slikari, kipari… Jednom rečju, u ovom trenutku, fotografija je ravnopravna sa ostalim likovnim umetnostima.

Sa druge strane prodaja gotovo ne postoji. Koliko znam, u poslednjih deset godina, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, otkupio je samo dva fotografska rada… Strani kolekcionari ponekad dođu, otkupe vrlo malo, ponajviše zbog toga što digitalni radovi uglavnom nikog ne interesuju, a od onog što je rađeno analogno vrlo malo je napravljeno i arhivirano prema strogim svetskim standardima. Autori često tek tada prvi put čuju za materijale koje su morali koristiti prilikom izrade ili arhiviranja, što nas opet vraća na znanje koje brzo nestaje. 

Follow

Get every new post delivered to your Inbox.